Ne traje mladost zauvek

Sigurno ste se svi u nekom trenutku u svom životu pitali zašto ne postoji neki vremeplov da nas vrati u mladost, u ono vreme euforije i osećaja da je sve moguće. Uvek sam se radovala svakom rođendanu i govorila ljudima oko sebe da se ne plašim starosti, jer svaka godina nosi nešto novo što jedva čekam da istražim. Ali sam čak i ja mnogo puta poželela da sednem u vremeplov i vratim se u mladost. Najviše zbog poslovnih prilika.

A sada sam puna energije i elana da promenim svoju sudbinu. Kada se okrenem unazad, imam osećaj da nikada u životu nisam imala ovoliko samopouzdanja da uzmem život u svoje ruke. I zaista, baš je pravo vreme za to.

10. juna ove godine napunila sam 49-tu. Još neki mesec i na moj prag stiže i 50-ta. To i nije toliko strašno, ali kada se setim jednog svog intervjua za posao kada sam imala 29 godina, ta cifra me strašno plaši. Naime, devojka sa kojom sam vodila razgovor mi je otvoreno i bezobrazno rekla da sam prestarela, jer oni primaju radnike samo pre 30-e. Na moju izjavu da ja imam 29, i da punim 30 tek za neki mesec, dočekala me je izjava da je to isto.

Da li ste se ikada osetili kako vam vreme izmiče i da sve što ste želeli da uradite nećete stići? Ja sam se tada tako osetila. Prihvatala sam poslove koji su bili ispod mojih kvalifikacija, a u međuvremenu radila kao hobi, ili volonterski sve ono što sam želela da radim u svom životu.

Jednom davno, kada sam u osnovnoj školi počela sa pisanjem svog prvog romana, zatekla sam svoju majku kako čita ono što sam ja napisala. Sva puna strepnje čekala sam njen sud, jer me je ona naučila da volim knjige. Pogledala me je i rekla;

“Svetlana, mnogo je lepo ovo što si napisala. Zaista mi se sviđa. Ali, na žalost, u Jugoslaviji se od pisanja romana ne može živeti. “

Pogodile su me te njene reči, ali su se urezale u moju dušu zauvek. Nisam manje volela knjige, niti sam manje pisala, naprotiv. Samo sam počela da razmišljam o zanimanjima od kojih može da se živi, a pisanje stavila po strani kao svoj hobi.

Život me je, kao što sam na početku rekla, bacao na sve strane i moje pisanje je postajalo sve sporednije. A onda je došlo do preokreta, sasvim slučajno. Došla sam do inspiracije za jednu priču i uz pomoć velikog broja mojih prijatelja uspela da objavim svoj prvi roman. I to je bio moj prvi trijumf i dokaz da se moje pisanje ne sviđa samo meni i mojoj majci, već mnogo široj publici.

Moji poslovni uspesi su se i dalje nizali, a ja nisam mogla da stanem. Jurila sam i živela 5 dana u jednom danu. Pisala sam, organizovala književne večeri, koncerte, razne radionice… Radila kao humanitarac za samohrane roditelje i decu… Uživala sam u svakom minutu tog svog posla koji sam radila volonterski, ili za tek toliki honorar da pokrijem svoje troškove.

Svaki dan mi je bio kratak i činilo mi se da kada legnem da spavam gubim dragoceno vreme. Radila sam u mnogim firmama, kao običan radnik, u fabrikama i od tog novca izdržavala sebe i decu. I sve vreme sam i dalje učila, svaku edukaciju koju sam mogla sebi da priuštim ja sam propratila, da bih izgradila sebe. I nosila sam u svom srcu nadu da će neki poslodavac videti moju vrednost i pružiti mi priliku da radim posao koji volim.

Kada sam napunila 40 godina, pomislila sam da je kraj, da je kasno za nove početke i da sam što se tiče karijere postigla sve što je bilo moguće. Bila sam razočarana količinom znanja i energije u meni, a da to nisam uspela da iskoristim.

Razmišljala sam o preduzetništvu, ali nisam imala hrabrosti da se uhvatim u koštac sa birokratijom i mogućnošću da nemam klijente. Počela sam da hranim svoje strahove, umesto svoje snove. Tada se u moj život uplela Sneška Marković sa svojim newsletter-om. Dobila sam snagu, volju, poletnost. Na edukaciji za kopirajtera sam shvatila vrednost mojih reči, a zahvaljujući tim rečima, dobila sam i svoje prve klijente.

Osetila sam da život može da se preokrene ako imate volje i želje. Jedino što vam još treba to je i znanje. A u znanje treba malo i uložiti.

Znate onaj osećaj kada vam se učini da su se najzad sve kockice posložile i da se svemir udružio da vam svim silama pomogne da se snovi ostvare? Ja sam taj osećaj imala kada sam objavila svoj prvi roman, pa sada.

Angie digital se pojavila u mom vidokrugu baš u trenutku kada mi je bila potrebna. To je bio još jedan komadić slagalice koji mi je bio neophodan da bih dobila dovoljno snage da krenem u svoj pohod.

I tako je ideja o agenciji Gružankin kutak najzad potpuno zaokružena. https://www.facebook.com/gruzankapisesrcem

Više mi niko neće reći da sam prestara za posao kojim se bavim. Jer za moj posao je neophodno da se ima iskustvo. I neću morati da ustajem rano zbog posla koji ne volim. Ostajaću do kasno zbog posla koji me ispunjava emotivno i intelektualno. I naravno, neću morati da idem u treću smenu u fabriku i da sa žaljenjem gledam u krevet koji me mami. Svake noći ću zadovoljno sanjati svoje nove poslovne uspehe koje ću ostvariti zajedno sa vama.

Svaka godina u mom životu je bila toliko puna dešavanja, uspona i padova, uzbuđenja, da mi deluje kao da sam proživela 150 godina, a ne 50. Pre 30 godina sam bila mišljenja da kada stignem u ovo svoje doba, biću spremna za odmor i penziju. To mi danas nije ni na kraj pameti. Ja imam osećaj kao da je moj život tek počeo.

Pridružite mi se na ovom mom putovanju.